Vodonik-peroksid

Vodonik-peroksid

Nazivi
IUPAC naziv Vodonik-peroksid
Drugi nazivi Dioksidan
Identifikacija
CAS broj	7722-84-1 Н
ChemSpider	763
ECHA InfoCard	100.028.878
EC broj	231-765-0
MeSH	Hydrogen+peroxide
PubChem[1][2] C ID	784
RTECS	MX0900000 (>90%) MX0887000 (>30%)
UN broj	2015 (>60%) 2014 (20–60%) 2984 (8–20%)
Svojstva
Hemijska formula	H2O2
Molarna masa	34,0147 g/mol
Agregatno stanje	Veoma svetla plava boja; bezbojan u rastvoru
Gustina	1,463 g/cm3
Tačka topljenja	−043 °C (−45 °F; 230 K)
Tačka ključanja	1.502 °C (2.736 °F; 1.775 K)
Rastvorljivost u vodi	meša se
Rastvorljivost	rastvoran u etru
Kiselost (pKa)	11.62[3]
Indeks refrakcije (nD)	1.34
Viskoznost	1.245 cP (20 °C)
Dipolni moment	2.26 D
Termohemija
Specifični toplotni kapacitet, C	1.267 J/g K (gas) 2.619 J/g K (tečnost)
Std entalpija formiranja (ΔfH⦵298)	-4.007 kJ/g
Opasnosti
Bezbednost prilikom rukovanja	ICSC 0164 (>60% soln.)
EU klasifikacija (DSD)	Oksidans (O) Korozivan (C) Štetan (Xn)
R-oznake	R5, R8, R20/22, R35
S-oznake	(S1/2), S17, S26, S28, S36/37/39, S45
NFPA 704	0 3 2 OX
Tačka paljenja	nezapaljiv
Letalna doza ili koncentracija (LD, LC):
LD50 (LD50)	1518 mg/kg 2000 mg/kg (oralno, miš)[5]
LC50 (LC50)	1418 ppm (rat, 4 hr)[5]
LCLo (LCLo)	227 ppm (miš)[5]
SAD zdravstvene granice izlaganja (NIOSH):
PEL (dozvoljivo)	TWA 1 ppm (1.4 mg/m³)[4]
REL (preporučeno)	TWA 1 ppm (1.4 mg/m³)[4]
IDLH (neposredna opasnost)	75 ppm[4]
Srodna jedinjenja
Srodna jedinjenja	voda ozon hidrazin vodonik disulfid dioksidifluorid
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Y verifikuj (šta je YН ?)
Reference infokutije

Vodonik-peroksid (H₂O₂) je plavičasto, u razblaženoj formi bezbojno, tečno jedinjenje vodonika i kiseonika. U vodenim otopinama vodonik-peroksid je slaba kiselina, koja disocira u dva stupnja. Metalni peroksidi se smatraju njegovim solima.^[6][7]

Istorija

Vodonik-peroksid je prvi put dobio Lui Žak Teral 1918. godine reakcijom barijum-peroksida i azotne kiseline. Dodavanje hlorovodonične kiseline, a potom i kasnije isprobana reakcija sa sumpornom kiselinom, pokazala se kao posebno dobro rešenje jer se prilikom takve reakcije izdvaja barijum-sulfat.

Dobijanje

Pre se vodonik-peroksid dobijao uglavnom elektrolizom sumporne kiseline:

${\displaystyle \mathrm {1)\ 2\ SO_{4}^{2-}\longrightarrow S_{2}O_{8}^{2-}+2\ e^{-}} }$

${\displaystyle \mathrm {2)\ S_{2}O_{8}^{2-}+2\ H_{2}O\longrightarrow H_{2}O_{2}+2\ HSO_{4}^{-}} }$

U laboratorijskim uslovima se dobija reakcijom peroksida sa kiselinama. Istorijski važan reagens je barijum-peroksid, koji reaguje u rastvoru sumporne kiseline gradeći vodonik-peroksid i barijum-sulfat:

${\displaystyle \mathrm {BaO_{2}+2\ H^{+}+SO_{4}^{2-}\longrightarrow H_{2}O_{2}+BaSO_{4}} }$

• Δ_fH⁰_gas: −136,11 kJ/mol
• Δ_fH⁰_liq: −188 kJ/mol
• Δ_fH⁰_sol: −200 kJ/mol

Vidi još

• Natrijum perkarbonat

Reference

Spoljašnje veze